Spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu! Od kraja 1970-ih godina pa sve do svoje smrti 1984 godine Mišel Fuko se posvetio izučavanju grčkih rimskih i ranohrišćanskih spisa nameravajući da napiše jednu istoriju seksualnosti koja za njega nije bila nikakva istorija seksualnih praksi već genealogija konstituisanja subjekta želje i eksplikacija modusa njegovog konstituisanja u osvit zapadne kulture. Iz tih proučavanja nastali su drugi i treći tom Istorije seksualnosti (Korišćenje ljubavnih uživanja i Staranje o sebi: oba toma objavljena su 1984. godine) kao i ciklusi predavanja na Kolež de Fransu: Vladanje živima 1979–1980. (kurs posvećen procedurama ispitivanja duša i priznanju ispovesti i pokajanju u prvobitnom hrišćanstvu); Subjektivnost i istina 1980–1981. (kurs koji tematizuje umeća i estetike življenja kod filozofa moralista i lekara u razdoblju od 1. veka p.n.e. do 2. veka n.e. kao i načine na koje se subjekt u različitim trenucima i u različitim institucionalnim kontekstima uspostavljao kao objekt moguće – poželjne i čak neophodne – spoznaje); Hermeneutika sopstva 1981–1982. (kurs o staranju o sebi: treba za sebe biti i to čitavog života sopstveni objekt ) i poslednji Vladanje sobom i drugima 1982–1983. (kurs o slobodnom otvorenom apsolutno iskrenom govoru (parrhesía) u kontekstu antičke filozofije i hrišćanskog preispitivanja duše). U tom periodu Fuko je držao naročito u SAD i brojna predavanja o sličnim temama a pisao je i članke iz te oblasti. Zbornik Tehnologije sopstva. Spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu sadrži neke od tih radova među kojima je i jedan broj onih koje je Fuko nameravao da uvrsti u knjigu Ispovest ploti nikad dovršeni četvrti tom Istorije seksualnosti. Čini mi se shodno nekim sugestijama Jirgena Habermasa da se mogu razlikovati tri glavna tipa tehnika: tehnike koje dopuštaju nekome da proizvodi transformiše manipuliše stvarima; tehnike koje nekome dopuštaju da koristi sistem znakova i konačno tehnike koje nekome dopuštaju da određuje ponašanje pojedinaca da nameće izvesne ciljeve i svrhe. Ukratko: tehnike proizvodnje tehnike označavanja ili komunikacije i tehnike dominacije. Međutim vremenom sam sve više postajao svestan da u svim društvima postoji još jedan tip tehnika: to su tehnike koje dopuštaju pojedincima da vlastitim sredstvima vrše izvestan broj operacija na vlastitom telu dušama na sopstvenim mislima u svom ponašanju kako bi sebe preobražavali i menjali i time dostigli izvesno stanje savršenstva sreće čistote natprirodne moći. Nazovimo te tehnike „tehnologijama sopstva“. Ako hoćete da analizirate genealogiju subjekta u zapadnoj civilizaciji onda morate uzeti u obzir ne samo tehnike dominacije već i tehnike sopstva. - Mišel Fuko Istorija seksualnosti izlaže istoriju geneze svesti subjekta kao svesti o sebi kao subjektu koji želi. Nesrećna svest: staranje o sebi pre svega je etičko staranje koje se izgradilo još u starome veku oko glavnog – zašto? – problema seksualnosti i koje se ostvarilo sa hrišćanstvom. Seks je proizvod jedne istorije tokom koje je telo i protiv svoje volje izdeljeno izopačenom spoznajom sebe koju mu pruža normalizatorski diskurs: histerija onanizam fetišizam i coitus interruptus (prekinuti snošaj) četiri su tipične figure vladavine političke norme nad intimnošću tela. Subjektivnost je ćerka ispovednika.... Taj subjekt kog je stara filozofija smeštala u početak proizvod je potčinjavanja; rođen je kao i seksualnost iz interiorizacije – prihvaćenih ili prekoračenih – granica čiju je genezu opisala istorija disciplina. - Pjer Burdije