Deni sedi na svom mestu na drvetu sedi kao mali majmunko tih ptica ili ništa Deni bez oca prepun tajni u zasedi ljulja se klati jede zelene šljive kisele oči mu pune suzama hvata se za granu malo još klati gleda dole pušta se i pada na zemlju koja ga voli jedino gravitacijom reda radi.

„Način na koji je Vladimir Tabašević zaplivao u svoj romaneskni lirizam Tiho teče Misisipi podsjeća na voz koji vodi u anarhičnu razgradnju sveta kakav smo poznavali. Neočekivani rečenični obrati duhoviti i inventivni nepotrošeni stvaraju lepotu pripovjednih živih slika koje se nižu u mahnitom ritmu želje da se ispričaju u dahu.



Čitalac želi da prati taj ritam i hita za njim ali emocija tuga i tragičnost zaustave ga svako malo i nateraju da izroni iz tog sveta da udahne novu dozu snage kako bi se vratio. Tabašević je napisao roman o bliskosti gubitku i pripadanju dakle ljubavni roman ma koliko takvo određenje bilo nesigurno ili napušteno. Baš zato je za takav izbor potrebno hrabrosti talenta i stila.“ Iz obrazloženja žirija Nagrade „Mirko Kovač“



„Ovaj roman traži čitaoca-kaskadera čitaoca poput Denijevog oca koji u filmskoj simulaciji Kosovskog boja sasvim neherojski strada. Možda je dakle preporuka možda upozorenje: Tabaševića u svakom slučaju čitate na vlastiti rizik.“ Boris Postnikov



„Ne pamtim zadugo ovakav početak ovako na scenu ulaze ili komete-propalice ili budući klasici. Pa dobro šta god da bude u redu je svaka čast.“ Teofil Pančić