Grejdi u Misuriju gradić sa sedamnaest hiljada duša četrdeset devet tajni i jednim slavnim pesnikom 1985. godine. Šesnaestogodišnji Sem je tih povučen uplašen i usamljen. Ne ume sa vršnjacima ali ume sa gitarom i sa brojevima. Kako bi pobegao od briga kod kuće i majčine teške bolesti tokom letnjeg raspusta počinje da radi u jedinom bioskopu u gradu. Bioskop je doduše pred zatvaranjem baš kao i lokalna knjižara i dajner u kom se već generacijama okupljaju srednjoškolci jer otkako je zatvorena fabrika tekstila nekadašnji stub zajednice i proizvodnja premeštena tamo gde je jeftinija radna snaga stanovništvo se osipa a grad propada.







U srži teskobe kada moraš da napraviš korak napred makar za sobom ostavio ono što voliš i kada nikada više ne možeš biti onakav kakav si bio nekad ipak će ovo biti priča o prvom poljupcu o prijateljstvu koje nastane kada vidimo druge onakvima kakvi jesu umesto onakvim kako ih mi zamišljamo o tome šta se dešava na krovu bioskopa u toplim letnjim noćima za vreme festivala na jezeru o tome šta je skok u ponor bez udarca o tlo o tome zašto Džordž Lukas ne može da omane o pokušajima da se nasnimi kaseta sa radija a da voditelj ne priča tokom pesme o gibsonki Martija Mekflaja o tome šta znači kada se zakuneš u Bilija Ajdola i šta je Brusomobil.



Red melanholije red euforije nežno ljubavno pismo odrastanju i jednoj posebnoj deceniji.