Kada je profesoru istorije Muštaku Serhazinu zazvonio telefon svakako nije očekivao da sa druge strane čuje glas Nuzhet svoje neprežaljene mladalačke ljubavi koja ga je napustila pre 21 godinu i otada se više nije javljala. Ovaj kratki ali potresni razgovor kod profesora izaziva napad psihogene fuge ‒ retkog poremećaja koji usled psihološke traume dovodi do kratkotrajnog gubitka pamćenja.



Muštak gubi svest i ponovo dolazi k sebi u Nuzhetinoj zgradi gde zatiče odškrinuta vrata i zlokobnu tišinu. U stanu pronalazi beživotnu Nuzhet ubijenu otvaračem za pisma na čijoj dršci se nalazi tugra kaligrafski amblem sultana Mehmeda Osvajača. Inspektori Nevzat i Ali stari znanci naše čitalačke publike sada se suočavaju sa čitavom lepezom osumnjičenih kao i s naizgled nerazmrsivim klupkom motiva za ubistvo. Užasnut mogućnošću da bi i on sâm mogao biti ubica žene koju je voleo čitavog života profesor proživljava emocionalni slom u kome postaje sopstveni tužilac branilac i sudija. Istovremeno pitanje Nuzhetinog ubistva prepliće se s pitanjem smrti čuvenog sultana Mehmeda Osvajača koji je doneo Ukaz o bratoubistvu – da li je tvrdnja da ga je ubio sopstveni sin samo zavera fanatika ili pažljivo zataškana istorijska istina?



S referencama na Frojdov esej „Dostojevski i oceubistvo” Tolstojevu „Krojcerovu sonatu” kao i bogatu tursku istoriju a naročito period vladavine Mehmeda II Umitov triler pokušava da odgonetne koji su to psihološki socijalni ali i istorijski pritisci koji navode ljude na zločin i kolika je uloga istoričara u očuvanju ili razbijanju nacionalnih mitova.



Prevod sa turskog: Vesna Gazdić