Svojom trećom knjigom Mića Vujičić ulazi na književni teren nešto rasterećenijeg šuta. S pravom.



Tekst Unutrašnjosti prati sopstvenu duboko utemeljenu logiku ne obazirući se na restlove koje oko sebe nesebično rasipa. I taman kada posumnjate u ispravnost ovakvog prosedea postane vam jasno da je knjiga i napisana na dobro promišljenim zakonima pačvork-sećanja koja od života naknadno tvore međusobno nezavisne slike majušne celine iskopane iz priličnih dubina a koje opet na kraju utiču u zajedničku reku. Na isti način su (ne)zavisni od realnosti i likovi i njihova imena – neka vrlo znana (Kiš Zafranović…) nepoznata izmišljena i ona autoru najomiljenija – obeležena inicijalima. Kao i mesta dečaštva. I čitav život se odjednom učini kao jedan inicijal koji nudi neizmernu slobodu poigravanja sobom i junacima.



M. V. i dalje hoda vojvođanskom ravnicom i dalje lokalno prenosi u univerzalno fi kciju u stvarnost detinjstvo u sadašnjost. Porodično sećanje postaje priča o napuštenim kućama i čitavim mestima o kućama–grobovima o odlascima bez povratka preseljenjem na ovaj ili onaj svet.



Luk od M(okrina) i K(ikinde) do njujorških Kula bliznakinja izgrađen je od sete koja povezuje unutrašnjost duše sa unutrašnjošću svoga kraja.



Roman se zapravo kreće između dve bine na kojima se život naizmenično otvara i zatvara između dva slikovita autorova citata: Napuštene kuće u unutrašnjosti otvaraju se kao švajcarski vojnički nož i Romani napisani u jednoj rečenici ponekad se otvaraju poput sardina…



Sva sreća znamo; da bi se nešto otvorilo prethodno mora biti zatvoreno. Kao knjiga. Tako se uostalom rađa radost čitanja.



Vladislav Bajac