Pesme u knjizi Večito sada polaze od povlašćenih trenutaka svakodnevice u kojima se u smeni tamnih i svetlih principa i u njihovom dodiru i prožimanju ukazuju same osnove istinske egzistencije. Ti trenuci nezavisno od toga koliko su trajali i da li se do njih dolazi postupkom melanholične evokacije ili pak lirskom deskripcijom koja nastoji da očuva nenarušivost prvobitne ekspresije postaju večito sada pesničke uobrazilje i ljudskog iskustva.



Na toj osnovi Tomislav Marinković oblikuje zaokruženu i dosledno izvedenu knjigu pesama sa unutrašnjom pričom koja se pomalja iz pesme u pesmu i iz ciklusa u ciklus.



Pažljivo istražujući stvarna i moguća iskustva ono što se pamti i ono što se sluti pesnik otkriva vremenske slojeve koji se stapaju u neprocenjivo i večito sada iskustva.



Tako ovaj pesnik „otplaćuje još jednu ratu poeziji“.