Stvarnost ostaje ružno pače ako je pažnja ne pretvori u labuda.

Vladimir Pištalo jeste danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca a njegova dela pre svega romani Tesla portret među maskama i Milenijum u Beogradu prevode se ili su već prevedena na dvadesetak svetskih jezika.

Roman Venecija sasvim na vrednosnom i smisaonom tragu ovih već kanonskih knjiga srpske književnosti otvara nam i neke nove horizonte. Venecija je jedan od najneobičnijih romana naše književnosti upravo zbog svoje komunikacione platforme. Pisana u tananom procepu između bildungsromana i knjige metamorfoza ona iznosi pred čitaoca jednu duboko ličnu priču intelektualnog odrastanja i poetskih metamorfoza.

Pištalova Venecija pokazuje onu brodelovsku ljubav za Mediteran. Kroz knjigu o promeni knjigu o obrtanju svih značenja u karnevalu autor posmatra Veneciju na ozarenim licima ljudi iz celog sveta.

Pisana između načela da je „ceo svet zaključan a ključevi se ne vide“ i da je „metafora alatka stvaranja koju je Bog zaboravio u svetu“ Venecija predstavlja drugi svet u ovom svetu u remboovskoj „nenastanjivoj strani vazduha“. Ona je metafora duhovne potrage naš Roman o Čarnojeviću za dvadeset i prvi vek omaž Felinijevim svetim ludama omaž Kazanovi koji je trčao maraton kroz tela žena. Poput himere samog grada i roman Venecija je začudna sinkretistička mešavina književni odgovor na postojanje ove „plutajuće bajke“.

Pred nama je dakle duboko najličnija knjiga najpoetičnijeg srpskog pisca.

– Nenad Šaponja