Dijalog Zakoni u kojem je izneta skica jednog pravednog grada obimom je najduže a po svemu sudeći i najpoznije delo velikog grčkog filosofa Platona napisano u vreme kada njegovo životno i misaono iskustvo nije dozvoljavalo iluzije u pogledu čovekovih političkih kapaciteta. On se ovde vraća misaonom poduhvatu iz dijaloga Država filosofskom utemeljenju pravedne ljudske zajednice. Odgovora na pitanje kakva je svrha zakona koji se donose u nekoj ljudskoj zajednici (a svaka zajednica ima svoje zakone): ta svrha je postizanje sreće i vrline kod članova zajednice (građana).

U Zakonima ljudi koji bi bili bez zakona upoređuju se sa divljim zverima. Ali u ovom dijalogu nomos nije shvaćen isključivo kao suprotnost prirodnom stanju nego i kao činilac racionalnog poretka pa bi bezakonje zapravo predstavljalo njegovo narušavanje i utoliko bi moglo da se nazove neprirodnim.

Zanimljivo je da se buduća Magnezija prikazuje kao „drugi najbolji grad“. Onaj „prvi“ zaista najbolji jeste grad opisan u dijalogu Država čije najvažnije karakteristike su zajednička svojina i podela građana na tri osnovna staleža – ali to je savršen postojećim ljudskim zajednicama nedostupan ideal i u njemu bi kako Platon kaže mogli da žive samo bogovi ili njihova deca ne i stvarni ljudi. Horizont Zakona je nasuprot tome oblast politički ostvarivog horizont zajedničkog života koji uvažava stvarne ljudske nejednakosti i nesavršenosti.

Veliki stilista Platon je i u Zakonima ipak pokazao deo svog majstorstva. Dijalog počinje in medias res čitalac ulazi u jedan razgovor koji već neko vreme traje čime verovatno Platon sugeriše da se u dijalogu obrađuju pitanja koja su stalan predmet diskusija među njegovim savremenicima.