U ovoj knjizi čovek nalazi na poslu „podzemnik“ bušača kopača podrivača. Čovek ga vidi pod pretpostav­kom da ima oči za takav dubinski rad kako lagano smi­šljeno s blagom neumoljivošću kroči napred da se ne bi suviše pojavljivala preka potreba koju sa sobom donosi svako dugo lišavanje svetlosti i vazduha; čovek bi njega samog pri njegovom mračnom poslu mogao nazvati sreć­nim. Ne čini li se da ga vodi neka vera da ga obeštećuje nekakva uteha? Da možda hoće da ima sopstvenu dugu tamu nešto svoje nerazumljivo skriveno zagonetno jer zna šta će i on imati; sopstveno jutro sopstveno izbavlje­nje sopstvenu zoru?… Izvesno je da će se on vratiti: ne pi­tajte ga šta želi tamo dole on će vam to već sam reći raj prividni Trofonije i podzemnik tek kada opet postane čovek. Čovek se temeljno oduči od ćutanja kad je tako dugo kao on bio krtica usamljen..