Ljudi se pojavljuju i ponovo nestaju kao da imamo fabriku koja će nam u svakom trenutku napraviti nove ljude. Kako ćemo to da kažemo svojoj deci? Ona su sada u pesku i igraju se. A deca mrtvih? Ona lutaju kao drugi pusti pustinjski pesak kroz pesak i postaju pravedna računaju se.

Osim lokacije – austrijskih Alpa i glavnih junaka – oživljenih mrtvaca Edgara Gštranca Gudrun Bihler i Karin Frencel u romanu Deca mrtvih Elfride Jelinek nema prepoznatljivih i stabilnih koordinata na koje smo navikli u susretu sa klasicima poput zapleta dijaloga motivacije. Naprotiv asocijativna naracija napunjena jezičkim igrama i referencama uporno se prekida elementima horora i ekperimentalnog teatra kao i grotesknim slikama aluzijama na austrijsku političku realnost ili istoriju te reklamama kritikom konzumerizma kontemplacijom hajdegerovskom terminologijom i štajerskim dijalekatom.

Prelamajući ispraznost i haotičnost stvarnosti zakopane u blatu sleglom nakon Holokausta kroz naizmenično nizanje isečaka iz svakodnevnog suživota mrtvih junaka Jelinek iznova i iznova ispisuje uništenje: raspadanje jezika i jezičkih nizova razornost ali i razaranje prirode otiranje ljudskih tela u ekstatičnim nekrofilsko-erotičnim scenama.

Roman Deca mrtvih Elfride Jelinek austrijske spisateljice i dobitnice Nobelove nagrade za književnost često je označen kao njen magnum opus što svojim obimom intenzitetom i stilom i dokazuje.