Bilo da je reč o navodno samoevidentnoj poželjnosti sticanja znanja i njegovoj emancipatorskoj misiji o doprinosu obrazovanja ustanovljenju uzorne zajednice o humanističkim i neohumanističkim vizijama čoveka koje obrazovanje smatraju njegovim ključnim svojstvom oslonjena na nasleđe koliko i na savremene teoretizacije obrazovanja Kritika prosvetnog uma dosledno demontira „narative“ koje takvim i sličnim koncepcijama leže u osnovi i zalažući se za ono što se odnedavno naziva multidisciplinarnost i poliperspektivizam artikuliše slojeve koji samu ideju obrazovanja kao i njenu „implementaciju” čine u sebi antinomičnom. Takvo zalaganje međutim niukoliko ne treba shvatiti kao odustajanje od nastojanja da se složena konstrukcija (razumevanja) obrazovanja izloži u svoj njenoj diskurzivnoj istorijskoj i društvenoj polivalentnosti već kao obnovljen poziv na njeno promišljanje. Vernost tradiciji obrazovanja opravdava tek kardinalno dovođenje u pitanje samog obrazovanja. Ono zahteva polaganje računa o svim ulozima koji su dosad stavljani na obrazovanje i otvorenost za izazove koje globalne opasnosti i nove tehnologije stavljaju pred njega.