Na grobu jedne majke piše: „Divna si nam bila – od rođenja – ljubljena nam majko – do viđenja“.



Na grobu Elijasa Kabilja piše: „Tako smo sami – živi i mrtvi – uvjek isto“ kao daleko sećanje na španski stih „¡Dios como solos se quedan los muertos!“



Iza tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz našeg detinjstva. Trgovce sa visokim fesovima na glavi pognute nosače sitne prodavce zanatlije na ćepencima njihove stare žene još u sefardskoj orijentalnoj nošnji njihovu decu dobro odevenu bogatašku i bednu mršavu sirotinjsku. Osećam miris njihovih avlija i čujem njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima. Svet koga više nema. A da ga nema to kazuje i ovo groblje živim znacima i vidljivim tragovima velike drame jednog naroda.



Ivo Andrić